Странице

петак, 13. децембар 2013.

Vampiri, gde su i šta rade? - I deo


Zlatimir  Pantic, ekspert za mitologiju i narodna verovanja

U nedelju 15. decembra pogledajte
 prvi deo čuvene emisije o vampirima. 

Šta kaže legenda i verovanja, 
sta kažu eksperti, 
kakav je osećaj prespavati 
u vodenici Save Savanovića...





понедељак, 09. децембар 2013.

ZA PRAZNIKE OTPUTUJTE SA NAMA


Na nasem sajtu http://sasvimprirodno.net/kontakt.htm  ili facebook stranici (inbox) narucite komplet od 4 diska po promotivnoj ceni od 1.500 RSD + postarina. Srecni Praznici, Sasvim Prirodno 

Svalbard  I, II + Čukotka I, II


Tadžikistan I, II + Kirgistan I, II




среда, 04. децембар 2013.

Sasvim prirodan predsednik opstine - II deo


Jovan i Vladimir Zaharijev
U nedelju  8. Decembra u 18:25h na RTS1 

pogledajte novu epizodu serijala Sasvim Prirodno o veselim, neposrednim i pre svega humanim ljudima iz Opštine Bosilegrad.

U januaru ove godine, napravljen je dogovor sa predsednikom opštine, postavljeni su prioriteti i zacrtani ciljevi kojim porodicama u ovoj opštini treba najhitnija pomoć i u kom obliku. Posle desetak meseci, ponovo  sam u Bosilegradu.




Aleksandar i Slavica + 9
Jedna stara vodenica je obnovljena i do nje je napravljen put, u velikoj radnoj akciji dovedena je voda do porodice sa devetoro dece, a stigli su i jos neki pokloni, izgrađena je čak i cela jedna nova kuća.

Pored ovih novosti u Bosilegradu je sve redovno za ovo doba godine – drva za zimu su spremna, a i uveliko su počele seoske priredbe i zabave.







среда, 27. новембар 2013.

Sasvim prirodan predsednik opštine - I deo- repriza

U nedelju 1. Decembra, 2013. u 18:25 na RTS1 gledaće te reprizu iz Bosilegrada.

Ovo je priča o predsedniku opštine, za koga sam čuo, a posle se i uverio da je neposredan, iskren, i čovek iz naroda. Ova prva emisija, snimljena je iz želje da upoznam Vladimira Zaharijeva i da donesem iz ovog, od javnosti pomalo zaboravljenog kraja, još jednu emisiju. Usput se sasvim prirodno nametnula i potreba da, kao što je Zaharijev to radio mnogo puta ranije, sada zajednički pokrenemo akciju pomoći porodicama u opštini Bosilegrad kojima je ta pomoć u datom trenutku bila najpotrebnija.

p.s. Sledeće nedelje, nakon ove reprize, ide nova emisija iz Opštine Bosilegrad o tome šta je dogovoreno, obećano i urađeno.



https://www.youtube.com/watch?v=PMSNi7-T0Hc




четвртак, 21. новембар 2013.

Čudo u Beogradu

Čudo u Beogradu

Drago Bosanac
24. Novembar, 2013. Nedelja u 18:25 na RTS1

Da li ste znali da u centru Beograda jos uvek ima alasa? Dok većina ujutru "ulazi" u svoja odela, nove cipele, kancelarije, neko još uvek radno vreme provodi na sred Save, u čamcu.

Dobro, alase ste možda i videli, ali da li ste znali da u samom centru
grada, u savskoj vodi, negde između Brankovog i Mosta na Adi postoji jato somova, svaki od preko 2 metra?

Drago 'Bosanac' je profesionalni alas iz Beograda i on zna gde ima
ovolikih primeraka, i to zna tačno mesto koje neće reći čak ni svojoj ženi Rajki, a ona sprema najbolje sarmice od zelja koje koje sam ikada jeo.


Dva para ruku, dva savetnika, Vlada snimatelj i JM (bolje da se skloni - smeta)



субота, 09. новембар 2013.

Opstanak - repriza

Opstanak (repriza)

10. Novembar, 2013. Nedelja u 18:25 na RTS1

Krčedinska Ada je raj za domaće životinje. Na tom ostrvu u sred Dunava slobodno živi i kreće se stotine domaćih životinja. Naravno, ljudi brinu o njima, svakodnevno ih obilaze i donose zalihe hrane.

Ove godine, čim je Dunav zapretio da ce poplaviti celo ostrvo (a to se dešava jednom u deset godina), isti ti ljudi su brzo reagovali. Sa malom skelom i nekoliko čamaca, boreći se sa uznemirenim životinjama, kišom i nadolazećom vodom, uspeli su da prevezu na suvo i spasu sve!


петак, 01. новембар 2013.

Boban Piromanac od srca i duše






Fotografija Ciganskog Orkestra iz 1867. - Anastas Jovanovic
Boban Piromanac od srca i duše


3. Novembar, 2013. Nedelja u 18:25 na RTS1

- bez nota i bez diplome muzičke škole
- samouki
- nadareni
- ništa drugo nego PRIRODNI

Boban Voz


Boban zvani Voz i muzičari slični njemu - oni sa  " darom prirode", treba da budu zabeleženi i zapamćeni. Takvi muzičari su započeli i održali veliki deo našeg muzičkog folklora.


среда, 23. октобар 2013.

Fosilni Hrast - Blago Srbije

Fosilni Hrast - Blago Srbije

27. Oktobar, 2013. Nedelja u 18:25h na RTS1

Rizikujući zivot, Rade Prešić uspeva da sa dna Velike Morave vadi zaboravljeno blago Srbije - prastara hrastova debla.
Rade Presic - Velika Morava


- krajnje primitivne metode, bez ronilačkog odela i opreme
- nemogućnost dobijanja zvaničnog sertifikata jer u Srbiji ne postoji tehnologija kojom se može tačno utvrditi starost, pa Rade daje ovo blago u bescenje

- U Zagrebu su za slična debla vađena po Hrvatskoj i Bosni utvrdili da su stara po nekoliko hiljada godina i u svetu se takva cene i po više hiljada evra

Kako se vadi sa dna, kako izgleda, i zašto je toliko cenjen fosilni hrast, pogledajte u narednoj emisiji Sasvim Prirodno...




четвртак, 10. октобар 2013.

Tiski Cvet



Na Tisi kod Novog Knezevca -
Fenomen masovnog pojavljivanja jedinstvenog vodenog insekta - Tiski Cvet;
i na istom mestu, drugi fenomen- masovno takmicenje u spremanju riblje corbe 

Tiski Cvet by Dusan Matic


Tiski Cvet by Dusan Matic
Majstor u pravljenju riblje corbe





уторак, 01. октобар 2013.

Organska Srbija - IV deo

ORGANSKA SRBIJA - IV deo

Nedelja 6. Oktobar, 2013 u 18:25 na RTS 1


Josip Mamuzic - Vinograd



Josip Mamuzic - Ljutovo, Subotica


Kako  smo  dozvolili da nas  truju hranom.Kako  je doslo  do  toga da kupujemo hranu  a da nas nije briga da li je ona 100 posto  zdrava ili ne .Da li  smo  prestali  da mislimo  o bitnim  stvarima.    Da li  nam je bas svejedno  sto  je manje vise   sve zasuto hemijom.Nova emisija kao nastavak price organskoj  hrani u  Srbiji.

Tim  emisije “Sasvim prirodno” u  poseti  Josipu  Mamuzicu  u selu  Ljutovo  kod Subotice.

понедељак, 02. септембар 2013.

Organska Srbija - III deo

Organska Srbija - III deo

Od septembra novi serijal Sasvim Prirodno.


Nedelja 7. Septembar, 2013 u 18:25 na RTS 1
gledaće te priču o organskom medu, čistoj prirodi i vrednim ljudima


понедељак, 03. јун 2013.

Organska Srbija - II deo

ORGANSKA SRBIJA - II deo

Sasvim Prirodno - Nedelja 9. Jun, 2013. u 18:25 na RTS1
gledaće te:

- Kikinda
- vredni i hrabri ljudi
- plodna zemlja
- zdrava hrana
- kako početi od nule i napraviti mnogo
- kako i zašto se baviti organskom proizvodnjom
- kako i zašto jesti presnu hranu...

уторак, 02. април 2013.

Šta smo pojeli, a šta ćemo tek pojesti - I ?


Idete li u velike markete, kupujete li ono što vam tamo serviraju? 

Crvene paprike iz Španije, duge zelene krastavce iz Turske, napumpane šargarepe iz Slovenije i štancovani beli luk iz Kine. Drugi izbor je pijaca, a ni tamo nije drugačije. Tokom cele godine ima povrća, sve se sija i cakli.

Manje više svi znamo šta je potrebno da bismo imali tako lepo doteran plod i to preko cele godine. Znamo da je na njemu primenjen neki savremeni tretman gde se posipa na veliko, ubrizgava na malo, uzgaja, itd.

Problem je što iako znamo, to prihvatamo kao normalno. Opet ujutru odlazimo u isti market, na istu pijacu i odnosimo kući bez prevelike dileme i razmišljanja.

A sad vas ja pitam: Ukoliko znamo da od hrane zavisi naše opšte fizičko stanje, da li treba birati ono što jedemo?

A pokazalo se da izbora ima! Nasuprot masovnoj proizvodnji i uvozu izdaleka, stoji nešto što se popularno zove Organska Proizvodnja.

Lale, proizvođač organske hrane
Bio sam kod čoveka zvanog Lale u selu Pambukovica, Ub. Ovo domaćinstvo je pravi primer Organske Proizvodnje jer ima zaokružen ciklus. Zadrava polja koja daju hranu za domaće životinje, životinje daju prirodno đubrivo za bašte, a bašte zdravu hranu i energiju za vredne ljude koji obrađuju njive. Naravno, mogao bi Lale da pospe sve sa malo pesticida i tako odmori svoju motiku, a pritom još više proizvede. Ali čovek se zakleo zemlji. Pokazao mi dnevnik koji vodi od kada se počeo baviti organskom proizvodnjom i na čijem početku stoji rukom ispisano: “Zaklinjem ti se Zemljo moja da te više neću trovati i da ću se pridržavati pravila organske proizvodnje. Uz Božiji blagoslov verujem da ću uspeti i da ću istrajati.”

Ja sam išao u Pambukovicu, a vi mozete samo do Novo Beogradskog Bloka 44. Tu je naravno lepo sređena pijaca i onaj deo koji je ogroman i gde povrće izgleda kao nacrtano pa obojeno. Ali, obratite paznju na onaj drugi deo preko ograde sa svega 5 - 6 tezgi. Tu možete naći hranu koja se proizvodi organski, a tu je i Lale i zanimljivi i predani ljudi poput njega.

Na tih nekoliko tezgi su krastavci i šargarepe sasvim nepravilnog oblika, salate prirodno zelene boje, krompir i jabuke sitni. Kupio sam od svega po malo i odneo kući da probam. Nikad slađe nisam jeo!

Olako shvatamo pojam zdrave hrane. Retko pitamo odakle je došla, kako je proizvedena, ne čitamo deklaracije. Više se ne podrazumeva da je sve na policama i na tezgama zdravo i bezbedno. A sami smo krivi! Totalno smo se ogrešili o pravila prirode. Zahvaljujući industrijalizaciji i tehnologiji, uvećali smo prinose i stvorili mogućnosti da nahranimo celu planetu (to što mnogi i dalje gladuju, to je posebna priča). Krivi smo jer nismo znali da se zaustavimo. Sada proizvodimo i više nego što nam treba i ne biramo sredstva da bi došli do zarade.

Rešenje je u vraćanju na jednostavno, prosto, iskonsko, organsko. Ako se još uvek sećate ukusa, takvo je i najslađe. 

недеља, 31. март 2013.

Organska Hrana u Srbiji

ORGANSKA HRANA U SRBIJI

Šta je organska hrana, kako se proizvodi, gde se može kupiti, koji su pouzdani znaci da je proizvod organski...itd

Sasvim Prirodno, Nedelja - 7. April, 2013.

jm


уторак, 05. март 2013.

Sibirska Ribolovacka Pouka


Ništa lakše nego upecati ribu u Sibiru.

Nema tu nikakve mudrosti, ne treba vam ni posebna oprema pa ni tehnika. Sibirske ribe em’ su gladne em’ još nisu videle čoveka. Kako god da im zabaciš mušicu, one se zalete i halapljivo gutaju.
Tada sam prvi put pomislio zašto da ih lovimo? Da pokažemo da umemo to sigurno ne, da se prehranimo možda jednu dve. U stvari pravi motiv i ne postoji!

Sibir 1996.
Šire gledano, lov (ribolov) jeste nešto što je zapisano od davnina u našoj krvi. Još pre 1,6 miliona godina homo erectus je počeo da lovi. Vekovima taj gen je jačao i razvijao se, ali u zadnja dva veka lovačko sakupljački gen je zauzeo drugu putanju i polako nas napušta. Stigosmo evo do trenutka kada imamo dovoljno hrane tako da nam odlazak u lov i ribolov više nije potreba nego uglavnom razonoda i hobi. Dok se mi zabavljamo, drugoj vrsti oduzimamo život.

Sibir 1996.
Veličanje ribolovačkih trofeja meni je čin nejakih i nerazumnih ljudi. Odmah da se razumemo, a slika to i govori, i ja sam bio u toj nazovi junačkoj fazi. Danas na sve gledam malo drugačije! Nije riba neko ko nam preti da oduzme život. Nismo pobedili jačeg nego slabijeg. Ne vidim ni potrebu da se neko raduje time što je uhvatio ribu na udicu, mrcvario je i posle pustio.To više nije sportski, nije viteški, a ponajmanje je junački. Danas je mnogo uzvišenije umeti sačuvati prirodu i riblji fond nego upecati.

Poštujem onog ko uhvati jednu, dve, onoliko koliko mu treba da pojede. Ako je samo zbog toga krenuo u ribolov, ja to poštujem. To mi liči na čin borbe i opstanka u prirodi. A za one druge trofejne vitezove… nisam više  član tima!

среда, 27. фебруар 2013.

Vucija sudbina


Znate li kakvo je stvorenje vuk?

Evoluciom je postao savršeni predator. Izrazito socijalizovano biće. Živi u čoporu što podrazumeva višu intelegenciju. Njegovo  mesto u prirodi je da uklanja sve što nije zdravo, što je ostarilo i sto je prenamnoženo. On je čistač u prirodi. Ako njega nema povećava se recimo broj biljojeda, koji na duži period uništavaju vegetaciju.



Sve je to već priroda tako uklopila da svaka jedinka ima svoje mesto. Jedino kada se umeša čovek nastaju poremećaji, a on je opet deo te prirode pa hteo ne hteo zavisi od nje, pa čak i od vukova.

Ali ovde Vam predstavljam jednog drugog čoveka. To je onaj sa puškom željan da se domogne trofeja. Poznate su priče o večitom neprijateljstvu između čoveka i vuka. Iz tih priča su se rodile predrasude koje praćene ljudskom bahatošću istrebljuju vučiju populaciju u Srbiji.  

Postoji i horor deo ove priče! Ako ga ne može ubiti u prirodi, čovek će ga onda od te iste prirode oteti dok je još nemoćan i staviti iza rešetaka, vezati lancem. Punog srca sada može da stane pored kaveza i da gleda to stvorenje u oči. Čovek se brzo zasiti uživanja u tome što je opasnu zver bacio na kolena. Stane i razmislja kako  da zaradi.

Sada se po ko zna koji put pitam u kakvoj to zemlji živimo?

Dva mlada vuka trebalo je da se puste ispred lovaca na jednoj od čuvenih hajki po planinama Srbije. Na vreme smo ih spasili. Po mojim saznanjima ima ih još i svi su u okovima, lancima, ogradama.    

субота, 23. фебруар 2013.

Jerotije duša Srbije

RTS- Nedelja 24.2.2013. u 18:25h


Koliko vredi nečiji trud, ideja i pošten rad koji još ima i kulturni značaj? Koliko vredi očuvanje tradicije i duše jedne zemlje?

Deda Jerotije - selo Crvena Jabuka
Jedan 88 - godišnjak sedne na bicikl i vozi 6 kilometara u jednom pravcu da bi kući doneo štapove belog bresta. To retko drvo, kažu poreklom iz Rusije, raste pored kanala i obala njiva. Zatim ih suši, kuva, savija i ispravlja. Kasnije skida čvorove, obrađuje dršku, šmirgla, farba i lakira. Ukupno 12 operacija. Od neugledne motke, on napravi elegantan štap za poštapanje.

Štapove radi celu zimu jer postupak traje 3 meseca, a kada dođe proleće izađe na vašare ili pijacu i prodaje. Komad ceni od 150 do 250 dinara. Samo toliko! Ima kaže na trzištu i kineskih štapova, štancuju ih na hiljade, ima ih na svakom koraku i ljudi ih rađe kupuju. Pa da, ima i belog luka iz Kine i on nam je draži od domaćeg!

Ove štapove deda Jerotije radi sa dušom. U svaki komad ugrađuje deo iskustva, tradicije i običaja ove naše lepe zemlje. Vreme je da počnemo da cenimo ono što prave ljudi u Srbiji. Da svakom tom komadu, bilo da je štap ili nešto drugo, damo značaj. Da ga ne samo kupimo, već ako je jedinstven, izložimo u muzeje, etno kuće, da ga zovemo svojim i ponosimo se njime.  

U međuvremenu, kada odete sledeći put na pijacu, osvrnite se, možda pazarite deo duše za 150 – 250 dinara!

среда, 20. фебруар 2013.

Samo ptice znaju


Sibir. Ne znam zašto ali oduvek sam osećao da ovde treba da  dođem. Taj osećaj da te negde vuče verovatno imaju i drugi ali ga ne slede.

Sibir 
Otišao sam zbog sibirskih reka. Tako su moćne, tako su divlje;  tačno sam video da mi prete, ali baš to me je i privuklo. Video  sam tek dve tri fotografije i sve zapamtio, uslikao i ostavio kopiju u mozgu. Kada sam prvi put stao na obalu pored bistre i ledene reke, osetio sam kako sam deo sirove divljine. U tome ja uživam. Ne zbog toga što u ruci imam riobolovački štap, a reka je prepuna riba. Ribolov je najmanje što možeš dobiti od Sibira. Ali snaga reka, neprohodna tajga, oštar vazduh , mirisi …

Sibir mirise na jelu. Sigurno ste makar jednom u životu upotrebili autan sredstvo protiv komaraca. E, to je miris sibirske jele!
Upamtio sam i miris ustajalog mesa, ali nije to miris životinja našeg podneblja. Ovo je nešto drugačije; težak miris ali podnošljiv. Jak, nov, pomalo neprijatan, ali nije buđav, kiselkast ali nije uskisao, a sve to zajedno, to je miris dimljene ribe sa severa.

Ne uklapam se u definiciju srećnog čoveka. Srećan je onaj kome ne treba mnogo da bi bio srećan. Meni treba mnogo! Treba mi širina, treba mi Sibir, a samo ptice znaju gde se on završava. Kasnije sam osetio da sam srećan i u Norveskoj, na Islandu, Svalbardu. Volim sever, hladnoću, čiste reke, miris jele, i miran temperament severnog naroda. Sam sebe odvedem u zabiti severne hemisfere i osećam se kao da sam tu pripadao daleko ranije, od rođenja. Na kraju, to i nije potraga za srećom, nego samo zov prirode.

недеља, 10. фебруар 2013.

Boris Borisovič


Stajao sam na obali rukavca reke Jenisej. Čekali smo da nas dereglija preveze na drugu obalu. Pre pola sata sleteo sam nakon petosatnog leta iz pravca Moskve.

Na destinaciji nas je sačekao Boris Borisovič. Ovaj čovek nam je dodeljen na nekoliko sledecih dana kao vodič i domaćin u divljini oko polarnog kruga u Sibiru.

Upoznali smo se i dok  je izgovarao ime zaiskrilo je iz njegovih usta. Ima dva zlatna zuba i to je normalno u ovim  krajevima. Bilo je normalno i kod nas negde do 70 tih. Pokušavao sam da ne buljim u taj odbljesak. Nije fer!

Kasnije, u logoru pored reke Gorbijače ispostavilo  se da Boris Borisovič nije samo vodic. Bio nam je i otac i majka!

Kuvao je supu ili kako se tamo kaže uha. Uha je bistra  supa  od ribe, najčešće štuke i  grgeča, sa malo  divljeg luka i krompira; ništa ni nalik našim  gurmanskim čorbama, a opet ništa slađe nisam jeo. Kad god sam kasnije ponovo dolazio u Sibir tražio sam da jedem uhu. Naše metalne šolje je obavijao brezovom korom da nam ne bude vruća drška dok pijemo čaj.

Bez ikakvog kompleksa izvadio je svoj drveni ribolovacki štap. Drveni, bez ikakve savitljivosti. Na jednom  kraju bio je kotur sa namotanim najlonom debelim 1mm, a na drugom kraju strune gumeni valjak dužine 5,6 cm iz koje je virila trokraka udica velicine onih kuka o koje se vešaju svinje kad je svinjokolj po Srbiji. Potpuno miran objasnio mi je da se tako  love mladice po Sibiru. Gumeni valjak imitira miša i povlači se po površini.

Učio nas je kako se sprema sirova riba, kako se odbraniti od komaraca, kako se čiste štuke i vešaju na grane da ih suši vetar.

Kada sam ponovo prolazio ovim krajevima, pitao sam za Borisa. Čovek mi je samo kratko rekao da je Boris umro i da je bio bolestan još tada kada smo bili u ribolovu.

Borise Borisovuču, hvala ti sto si me učio kako se gleda u nebo nad Sibirom. To je ono nebo na kome nema ni jedan jedini trag koji  ostavljaju  mlazni avioni iza sebe. To je još jedino preostalo čisto nebo na ovome svetu .  

петак, 01. фебруар 2013.

Čekic, žice, polećemo


IGARKA mi je uvek bila samo usputna stanica, ali nikada se ne zaboravlja to što više liči na seosko dvorište nego na aerodrom.

Odmah po sletanju stiže vojni kamion. Staje uz avion, iskaču dva vojnika i počinju da izbacuju torbe iz aviona. One direktno lete u  tovarni prostor na kamionu. To je potrajalo.

Sibir 1996.
Dok čekam na pisti nalazim zanimaciju - MI 8, legendarni ruski helikopter. Narandžaste boje sa natpisom Aeroflot, onako ukočen liči na vetrenjaču. Mora da je ostavljen tu kao eksponat. Posmatram dva mehaničara koji rade nešto oko rotora. Jedan zateže žicu klještima, drugi lupa čekićem. Povremeno  nešto  isprobavaju, kao da li je sve zategnuto. Tamo gde je auspuh sve crno od čadji, a oko vrata rđa. Negde, na delovima koji pripadaju motoru, vidim i izolir traku. Gume na točkovima ispucale. Uglačan lim od upotrebe i sve je na njemu staro i izlizano. Baš zanimljiv prizor! Eto sutra treba da nastavim putovanje helikopterom i baš ću obratiti pažnju kakvim se letilicama danas voze po Sibiru.

Sutra na drugom kraju sela na betoniranoj pisti ja ulazim u helikopter. Pogodite koji? MI 8, baš onaj koji su juče doterali žicom i čekićem.

Letovi po Sibiru nikada nisu kraći od 2 sata, a leti se svim i svačim. Letilicama niko ne broji godine, niko ozbiljno ne zagleda detalje na njima, nema alkotesta za pilote. Ruska letačka škola poznaje dva najvažnija pravila: uvek punim gasom i dovoljno visoko. Bezbednosno uputstvo za putnike: bez dovoljno votke ne kreći na put.   

среда, 30. јануар 2013.

Aleksandar i Slavica + 9



Postavljam delikatno pitanje jednom sasvim prirodnom čoveku: "Kako se prave deca?" On, ni malo zbunjen: "To svi znaju........... iz ljubavi!

Oduševio me je, ali i naveo da mislim!

Pravljenje dece je svakako još uvek lakši deo posla od njihovog odgajanja. Treba ih hraniti, obući, školovati.

A svi znamo gde živimo? U zemlji Srbiji koja je na poslednjem mestu po zdravstvenim uslugama, a među prvima u Evropi po korupciji. Prosečna plata trenutno nije dovoljna ni za polovinu troškova normalnog života.

Računica je takva da će se samo hrabri odlučiti  za jedno, najviše dva deteta.

Alkesandar Stoilkov u selu Rkačevo na jugoistoku Srbije, radi u rudniku. Zarađuje 35 hiljada mesečno. Kada dođe kući radi oko stoke. Ima dve krave, 30 ovaca i kokoške.

Ima i devetoro dece.

Supruga Slavica  nema drugi posao osim što podiže jedno po jedno dete da stane na noge. A kada stanu na noge, “onda  jedni druge čuvaju i svi  zdravi, lekar još nije ušao u kuću”.

Znate li onaj podatak da svake godine u Srbiji nestane po jedan manji grad? Činjenica je da nam je ekonomska situacija teška. Narod kaže kriza! Ali, da li je to osnovni problem ili smo postali sebični i preambiciozni?

Za početak, ‘ajde da damo reč i značaj onima koji i dalje veruju u život u zemlji Srbiji. Hocu da ih vidim u udarnim televizijskim emisijama, u novinama, da znam gde su i kako žive.

Za njihovu hrabrost će uvek biti mesta u mojim emisijama, jer bih voleo da svi što pre počnete da mislite o tome! 

недеља, 06. јануар 2013.

Sibir - IGARKA

                   
Prvi put sam bio u Sibiru 1995. godine.

Gradić Igarka je na obalama reke Jenisej, tačno 200 kilometara unutar severnog polarnog kruga.

Sibir je jednoličan. Nema planina, nema kanjona, nema brda, samo ravnica sa jezerima, rekama, brezama i jelama. Gledao bih ovaj pejzaž satima. Sletanje traje nekih 15 minuta i taman dovoljno da se dobro upamti prizor bespuća bez i jednog jedinog znaka civilizacije. 

Sleteli. Izašao sam iz aviona i našao se na pisti - asfaltirana, ali ne ravna, već izdeljena i ispresecana, puna uzvišenja i udolina, oblikovana sibirskom zimom. Između kocki  se izdigao korov i izborio put do sunca.

Aerodromska zgrada je kombinacija maltera i drvenih greda. Ulazi se kroz drvena vrata ne većih  dimenzija nego što su ova naša sobna. Standard po jusu: 80 x 200cm. Dobro, uska drvena vrata, ali prag! Prag je drvena masivna prepreka koja se izidiže na nekih 40cm i neda se zaobići nego je treba preskočiti. Za prolaz treba visoko  iskoračiti, spustiti  glavu i pritom  držati drvena vrata rukom inače se vraćaju i odvaljuju rame. Zašto tako?  Pa zato što treba da brani od snega, da ne zaveje i ne zatrpa.

Prolazim kroz vrata i vidim dugacak drveni hodnik koji čini najveći deo unutrašnjosti zgrade. Tu je i šalter iza koga sedi babuška i nazirem da je unutra mala prodavnica sa pivom, kvasom, slatkišima, slanišima i onako  sve natrpano.

Čekaonica je malo proširenje na hodniku sa klupama. Nema razglasa, nema gužve. Tišina. Osim nas koji smo izašli iz aviona, žive duše nije bilo.
Odatle smo produžili dalje u tundru veseli se što smo dobili priliku da doživimo ovaj aerodrom pre nego što ga pomiluje ruka civilizacije.

Deset godina kasnije vraćam se sa Dalekog Istoka i letim ka Moskvi. Na pola puta planirano je da se prizemimo i dolijemo gorivo, pa još jedan skok do prestonice. Gde slećemo? U Igarku, moju prvu sibirsku ljubav. Pričam snimatelju Soniju da sam tu sleteo pre 10 godina i opisujem mu zapuštenu pistu, oronulu aerodromsku zgradu, prag  na ulaznim vratima. Šteta kažem što to nisi video, to je bilo pre 10 godina, a sada su Rusi otišli napred.

Izašli smo pogrbljeni iz aviona posle 6 sati leta. Nije to bila dugolinijska ladja nego više onaj desantni tip za gašenje požara; nešto kao leteći kovčeg, zabarikadiranih prozora bez dnevne svetlosti.

Na pisti se osvrćem i odmah počinjem da uživam jer shvatam da je sve isto kao pre (pista, zgrada, prag). Kao bonus mom doživljaju, uz aerodromsku  zgradu stoji parkirana lada. To je ona stara oficirska, sa otvorenim gepekom iz kojeg miriše sušena riba- Sig. Čovek parkirao i prodaje specijalitet uvijen u novinsku hartiju putnicima da imaju  šta da meze gore iznad oblaka.

To što je sve isto kao pre 10 godina za mene nije ni najmanje razočarenje. Nije Sibir mesto gde čovek treba da gradi auto puteve, poslovne kule i gradove. Čak sta više, aerodromska zgrada ovakva kakva je provereno izdržava sibirske zime. 

Ostali  smo pola sata i nastavili dalje do Moskve aviončićem sa šper pločama umesto prozora.

Zato obožavam Sibir!

среда, 02. јануар 2013.

Nova godina

Jutro. Prvi dan 2013. godine.


Nisam baš za reprezentaciju, ali dajem sve od sebe.

Mogao sam da ostanem kod kuće, kunjam i smanjujem zalihe kao hrcak. Mogao sam i do planinskih staza, sačekam red na zičari i otisnem se u slalomu. Mogao sam ali nisam.

Zašto? Zato što godinama za prvi januar radim isto.
U 12 sati prvog januara treniram. Ne nešto na granici nemogućeg, nego onako sat, sat ipo i nikada sam. Imam par drugara, od iste smo sorte.
Sada kada gledam sebe kako visim u nultoj tački, jako  sam zadovoljan. Nisam za bacit’ i što je meni važnije ima još dosta prostora  za napredak.

* Znate li šta znači “sam svoj majstor”. Znači ne zavisiti od drugih, biti kadar da preživiš bez povezanosti sa sistemom. Sistem je mnogo lepa reč, govori nam da postoji neki red i neka pravila. “Sami  svoji majstori” su najbolji članovi sistema. Oni stvaraju za sistem, a ne traže ništa za uzvrat.  

Kada ovako ostanem da visim osetim  bol u mišićima, osetim da će biti teško izaći do vrha. Nisam ostao na nuli! Podigao sam se 4-5 puta. Pobeda!

Hoću da ostanem sam svoj majstor!

Kako provedeš prvi dan nove godine, tako će ti izgledati i cela godina.