Странице

среда, 30. јануар 2013.

Aleksandar i Slavica + 9



Postavljam delikatno pitanje jednom sasvim prirodnom čoveku: "Kako se prave deca?" On, ni malo zbunjen: "To svi znaju........... iz ljubavi!

Oduševio me je, ali i naveo da mislim!

Pravljenje dece je svakako još uvek lakši deo posla od njihovog odgajanja. Treba ih hraniti, obući, školovati.

A svi znamo gde živimo? U zemlji Srbiji koja je na poslednjem mestu po zdravstvenim uslugama, a među prvima u Evropi po korupciji. Prosečna plata trenutno nije dovoljna ni za polovinu troškova normalnog života.

Računica je takva da će se samo hrabri odlučiti  za jedno, najviše dva deteta.

Alkesandar Stoilkov u selu Rkačevo na jugoistoku Srbije, radi u rudniku. Zarađuje 35 hiljada mesečno. Kada dođe kući radi oko stoke. Ima dve krave, 30 ovaca i kokoške.

Ima i devetoro dece.

Supruga Slavica  nema drugi posao osim što podiže jedno po jedno dete da stane na noge. A kada stanu na noge, “onda  jedni druge čuvaju i svi  zdravi, lekar još nije ušao u kuću”.

Znate li onaj podatak da svake godine u Srbiji nestane po jedan manji grad? Činjenica je da nam je ekonomska situacija teška. Narod kaže kriza! Ali, da li je to osnovni problem ili smo postali sebični i preambiciozni?

Za početak, ‘ajde da damo reč i značaj onima koji i dalje veruju u život u zemlji Srbiji. Hocu da ih vidim u udarnim televizijskim emisijama, u novinama, da znam gde su i kako žive.

Za njihovu hrabrost će uvek biti mesta u mojim emisijama, jer bih voleo da svi što pre počnete da mislite o tome! 

недеља, 06. јануар 2013.

Sibir - IGARKA

                   
Prvi put sam bio u Sibiru 1995. godine.

Gradić Igarka je na obalama reke Jenisej, tačno 200 kilometara unutar severnog polarnog kruga.

Sibir je jednoličan. Nema planina, nema kanjona, nema brda, samo ravnica sa jezerima, rekama, brezama i jelama. Gledao bih ovaj pejzaž satima. Sletanje traje nekih 15 minuta i taman dovoljno da se dobro upamti prizor bespuća bez i jednog jedinog znaka civilizacije. 

Sleteli. Izašao sam iz aviona i našao se na pisti - asfaltirana, ali ne ravna, već izdeljena i ispresecana, puna uzvišenja i udolina, oblikovana sibirskom zimom. Između kocki  se izdigao korov i izborio put do sunca.

Aerodromska zgrada je kombinacija maltera i drvenih greda. Ulazi se kroz drvena vrata ne većih  dimenzija nego što su ova naša sobna. Standard po jusu: 80 x 200cm. Dobro, uska drvena vrata, ali prag! Prag je drvena masivna prepreka koja se izidiže na nekih 40cm i neda se zaobići nego je treba preskočiti. Za prolaz treba visoko  iskoračiti, spustiti  glavu i pritom  držati drvena vrata rukom inače se vraćaju i odvaljuju rame. Zašto tako?  Pa zato što treba da brani od snega, da ne zaveje i ne zatrpa.

Prolazim kroz vrata i vidim dugacak drveni hodnik koji čini najveći deo unutrašnjosti zgrade. Tu je i šalter iza koga sedi babuška i nazirem da je unutra mala prodavnica sa pivom, kvasom, slatkišima, slanišima i onako  sve natrpano.

Čekaonica je malo proširenje na hodniku sa klupama. Nema razglasa, nema gužve. Tišina. Osim nas koji smo izašli iz aviona, žive duše nije bilo.
Odatle smo produžili dalje u tundru veseli se što smo dobili priliku da doživimo ovaj aerodrom pre nego što ga pomiluje ruka civilizacije.

Deset godina kasnije vraćam se sa Dalekog Istoka i letim ka Moskvi. Na pola puta planirano je da se prizemimo i dolijemo gorivo, pa još jedan skok do prestonice. Gde slećemo? U Igarku, moju prvu sibirsku ljubav. Pričam snimatelju Soniju da sam tu sleteo pre 10 godina i opisujem mu zapuštenu pistu, oronulu aerodromsku zgradu, prag  na ulaznim vratima. Šteta kažem što to nisi video, to je bilo pre 10 godina, a sada su Rusi otišli napred.

Izašli smo pogrbljeni iz aviona posle 6 sati leta. Nije to bila dugolinijska ladja nego više onaj desantni tip za gašenje požara; nešto kao leteći kovčeg, zabarikadiranih prozora bez dnevne svetlosti.

Na pisti se osvrćem i odmah počinjem da uživam jer shvatam da je sve isto kao pre (pista, zgrada, prag). Kao bonus mom doživljaju, uz aerodromsku  zgradu stoji parkirana lada. To je ona stara oficirska, sa otvorenim gepekom iz kojeg miriše sušena riba- Sig. Čovek parkirao i prodaje specijalitet uvijen u novinsku hartiju putnicima da imaju  šta da meze gore iznad oblaka.

To što je sve isto kao pre 10 godina za mene nije ni najmanje razočarenje. Nije Sibir mesto gde čovek treba da gradi auto puteve, poslovne kule i gradove. Čak sta više, aerodromska zgrada ovakva kakva je provereno izdržava sibirske zime. 

Ostali  smo pola sata i nastavili dalje do Moskve aviončićem sa šper pločama umesto prozora.

Zato obožavam Sibir!

среда, 02. јануар 2013.

Nova godina

Jutro. Prvi dan 2013. godine.


Nisam baš za reprezentaciju, ali dajem sve od sebe.

Mogao sam da ostanem kod kuće, kunjam i smanjujem zalihe kao hrcak. Mogao sam i do planinskih staza, sačekam red na zičari i otisnem se u slalomu. Mogao sam ali nisam.

Zašto? Zato što godinama za prvi januar radim isto.
U 12 sati prvog januara treniram. Ne nešto na granici nemogućeg, nego onako sat, sat ipo i nikada sam. Imam par drugara, od iste smo sorte.
Sada kada gledam sebe kako visim u nultoj tački, jako  sam zadovoljan. Nisam za bacit’ i što je meni važnije ima još dosta prostora  za napredak.

* Znate li šta znači “sam svoj majstor”. Znači ne zavisiti od drugih, biti kadar da preživiš bez povezanosti sa sistemom. Sistem je mnogo lepa reč, govori nam da postoji neki red i neka pravila. “Sami  svoji majstori” su najbolji članovi sistema. Oni stvaraju za sistem, a ne traže ništa za uzvrat.  

Kada ovako ostanem da visim osetim  bol u mišićima, osetim da će biti teško izaći do vrha. Nisam ostao na nuli! Podigao sam se 4-5 puta. Pobeda!

Hoću da ostanem sam svoj majstor!

Kako provedeš prvi dan nove godine, tako će ti izgledati i cela godina.