Странице

недеља, 06. јануар 2013.

Sibir - IGARKA

                   
Prvi put sam bio u Sibiru 1995. godine.

Gradić Igarka je na obalama reke Jenisej, tačno 200 kilometara unutar severnog polarnog kruga.

Sibir je jednoličan. Nema planina, nema kanjona, nema brda, samo ravnica sa jezerima, rekama, brezama i jelama. Gledao bih ovaj pejzaž satima. Sletanje traje nekih 15 minuta i taman dovoljno da se dobro upamti prizor bespuća bez i jednog jedinog znaka civilizacije. 

Sleteli. Izašao sam iz aviona i našao se na pisti - asfaltirana, ali ne ravna, već izdeljena i ispresecana, puna uzvišenja i udolina, oblikovana sibirskom zimom. Između kocki  se izdigao korov i izborio put do sunca.

Aerodromska zgrada je kombinacija maltera i drvenih greda. Ulazi se kroz drvena vrata ne većih  dimenzija nego što su ova naša sobna. Standard po jusu: 80 x 200cm. Dobro, uska drvena vrata, ali prag! Prag je drvena masivna prepreka koja se izidiže na nekih 40cm i neda se zaobići nego je treba preskočiti. Za prolaz treba visoko  iskoračiti, spustiti  glavu i pritom  držati drvena vrata rukom inače se vraćaju i odvaljuju rame. Zašto tako?  Pa zato što treba da brani od snega, da ne zaveje i ne zatrpa.

Prolazim kroz vrata i vidim dugacak drveni hodnik koji čini najveći deo unutrašnjosti zgrade. Tu je i šalter iza koga sedi babuška i nazirem da je unutra mala prodavnica sa pivom, kvasom, slatkišima, slanišima i onako  sve natrpano.

Čekaonica je malo proširenje na hodniku sa klupama. Nema razglasa, nema gužve. Tišina. Osim nas koji smo izašli iz aviona, žive duše nije bilo.
Odatle smo produžili dalje u tundru veseli se što smo dobili priliku da doživimo ovaj aerodrom pre nego što ga pomiluje ruka civilizacije.

Deset godina kasnije vraćam se sa Dalekog Istoka i letim ka Moskvi. Na pola puta planirano je da se prizemimo i dolijemo gorivo, pa još jedan skok do prestonice. Gde slećemo? U Igarku, moju prvu sibirsku ljubav. Pričam snimatelju Soniju da sam tu sleteo pre 10 godina i opisujem mu zapuštenu pistu, oronulu aerodromsku zgradu, prag  na ulaznim vratima. Šteta kažem što to nisi video, to je bilo pre 10 godina, a sada su Rusi otišli napred.

Izašli smo pogrbljeni iz aviona posle 6 sati leta. Nije to bila dugolinijska ladja nego više onaj desantni tip za gašenje požara; nešto kao leteći kovčeg, zabarikadiranih prozora bez dnevne svetlosti.

Na pisti se osvrćem i odmah počinjem da uživam jer shvatam da je sve isto kao pre (pista, zgrada, prag). Kao bonus mom doživljaju, uz aerodromsku  zgradu stoji parkirana lada. To je ona stara oficirska, sa otvorenim gepekom iz kojeg miriše sušena riba- Sig. Čovek parkirao i prodaje specijalitet uvijen u novinsku hartiju putnicima da imaju  šta da meze gore iznad oblaka.

To što je sve isto kao pre 10 godina za mene nije ni najmanje razočarenje. Nije Sibir mesto gde čovek treba da gradi auto puteve, poslovne kule i gradove. Čak sta više, aerodromska zgrada ovakva kakva je provereno izdržava sibirske zime. 

Ostali  smo pola sata i nastavili dalje do Moskve aviončićem sa šper pločama umesto prozora.

Zato obožavam Sibir!

4 коментара:

  1. Zivim u Norveskoj gde si rado gledan (makar u mojoj porodici) i uvek dobrodosao. Jako cenim ono sto radis i zelim ti da nastavis u istom ritmu.
    Ovaj teks o Sibiru i razlog zbog kojeg ga volis, me jako podseca na sebe i Srbiju...kao sto si i sam rekao Na pisti se osvrćem i odmah počinjem da uživam jer shvatam da je sve isto kao pre.
    Veliki pozdrav
    Mihajlo Dordevic
    Ytre Enebakk
    Norge

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mihajlo, rado bih napravio kontakt sa Vama. 1. Maja sam u Norveskoj. Pozdrav

      Избриши
    2. Jovane,
      poslao sam ti kontakt na google+. Javi se ako bilo sta mogu da pomognem (smestaj, prevoz, klopa, po koja rec...) tu sam. Pozdrav i radujem se susretu

      Избриши
  2. Sjajan tekst. Nadam se da će ih biti još puno! :)

    ОдговориИзбриши