Странице

среда, 27. фебруар 2013.

Vucija sudbina


Znate li kakvo je stvorenje vuk?

Evoluciom je postao savršeni predator. Izrazito socijalizovano biće. Živi u čoporu što podrazumeva višu intelegenciju. Njegovo  mesto u prirodi je da uklanja sve što nije zdravo, što je ostarilo i sto je prenamnoženo. On je čistač u prirodi. Ako njega nema povećava se recimo broj biljojeda, koji na duži period uništavaju vegetaciju.



Sve je to već priroda tako uklopila da svaka jedinka ima svoje mesto. Jedino kada se umeša čovek nastaju poremećaji, a on je opet deo te prirode pa hteo ne hteo zavisi od nje, pa čak i od vukova.

Ali ovde Vam predstavljam jednog drugog čoveka. To je onaj sa puškom željan da se domogne trofeja. Poznate su priče o večitom neprijateljstvu između čoveka i vuka. Iz tih priča su se rodile predrasude koje praćene ljudskom bahatošću istrebljuju vučiju populaciju u Srbiji.  

Postoji i horor deo ove priče! Ako ga ne može ubiti u prirodi, čovek će ga onda od te iste prirode oteti dok je još nemoćan i staviti iza rešetaka, vezati lancem. Punog srca sada može da stane pored kaveza i da gleda to stvorenje u oči. Čovek se brzo zasiti uživanja u tome što je opasnu zver bacio na kolena. Stane i razmislja kako  da zaradi.

Sada se po ko zna koji put pitam u kakvoj to zemlji živimo?

Dva mlada vuka trebalo je da se puste ispred lovaca na jednoj od čuvenih hajki po planinama Srbije. Na vreme smo ih spasili. Po mojim saznanjima ima ih još i svi su u okovima, lancima, ogradama.    

субота, 23. фебруар 2013.

Jerotije duša Srbije

RTS- Nedelja 24.2.2013. u 18:25h


Koliko vredi nečiji trud, ideja i pošten rad koji još ima i kulturni značaj? Koliko vredi očuvanje tradicije i duše jedne zemlje?

Deda Jerotije - selo Crvena Jabuka
Jedan 88 - godišnjak sedne na bicikl i vozi 6 kilometara u jednom pravcu da bi kući doneo štapove belog bresta. To retko drvo, kažu poreklom iz Rusije, raste pored kanala i obala njiva. Zatim ih suši, kuva, savija i ispravlja. Kasnije skida čvorove, obrađuje dršku, šmirgla, farba i lakira. Ukupno 12 operacija. Od neugledne motke, on napravi elegantan štap za poštapanje.

Štapove radi celu zimu jer postupak traje 3 meseca, a kada dođe proleće izađe na vašare ili pijacu i prodaje. Komad ceni od 150 do 250 dinara. Samo toliko! Ima kaže na trzištu i kineskih štapova, štancuju ih na hiljade, ima ih na svakom koraku i ljudi ih rađe kupuju. Pa da, ima i belog luka iz Kine i on nam je draži od domaćeg!

Ove štapove deda Jerotije radi sa dušom. U svaki komad ugrađuje deo iskustva, tradicije i običaja ove naše lepe zemlje. Vreme je da počnemo da cenimo ono što prave ljudi u Srbiji. Da svakom tom komadu, bilo da je štap ili nešto drugo, damo značaj. Da ga ne samo kupimo, već ako je jedinstven, izložimo u muzeje, etno kuće, da ga zovemo svojim i ponosimo se njime.  

U međuvremenu, kada odete sledeći put na pijacu, osvrnite se, možda pazarite deo duše za 150 – 250 dinara!

среда, 20. фебруар 2013.

Samo ptice znaju


Sibir. Ne znam zašto ali oduvek sam osećao da ovde treba da  dođem. Taj osećaj da te negde vuče verovatno imaju i drugi ali ga ne slede.

Sibir 
Otišao sam zbog sibirskih reka. Tako su moćne, tako su divlje;  tačno sam video da mi prete, ali baš to me je i privuklo. Video  sam tek dve tri fotografije i sve zapamtio, uslikao i ostavio kopiju u mozgu. Kada sam prvi put stao na obalu pored bistre i ledene reke, osetio sam kako sam deo sirove divljine. U tome ja uživam. Ne zbog toga što u ruci imam riobolovački štap, a reka je prepuna riba. Ribolov je najmanje što možeš dobiti od Sibira. Ali snaga reka, neprohodna tajga, oštar vazduh , mirisi …

Sibir mirise na jelu. Sigurno ste makar jednom u životu upotrebili autan sredstvo protiv komaraca. E, to je miris sibirske jele!
Upamtio sam i miris ustajalog mesa, ali nije to miris životinja našeg podneblja. Ovo je nešto drugačije; težak miris ali podnošljiv. Jak, nov, pomalo neprijatan, ali nije buđav, kiselkast ali nije uskisao, a sve to zajedno, to je miris dimljene ribe sa severa.

Ne uklapam se u definiciju srećnog čoveka. Srećan je onaj kome ne treba mnogo da bi bio srećan. Meni treba mnogo! Treba mi širina, treba mi Sibir, a samo ptice znaju gde se on završava. Kasnije sam osetio da sam srećan i u Norveskoj, na Islandu, Svalbardu. Volim sever, hladnoću, čiste reke, miris jele, i miran temperament severnog naroda. Sam sebe odvedem u zabiti severne hemisfere i osećam se kao da sam tu pripadao daleko ranije, od rođenja. Na kraju, to i nije potraga za srećom, nego samo zov prirode.

недеља, 10. фебруар 2013.

Boris Borisovič


Stajao sam na obali rukavca reke Jenisej. Čekali smo da nas dereglija preveze na drugu obalu. Pre pola sata sleteo sam nakon petosatnog leta iz pravca Moskve.

Na destinaciji nas je sačekao Boris Borisovič. Ovaj čovek nam je dodeljen na nekoliko sledecih dana kao vodič i domaćin u divljini oko polarnog kruga u Sibiru.

Upoznali smo se i dok  je izgovarao ime zaiskrilo je iz njegovih usta. Ima dva zlatna zuba i to je normalno u ovim  krajevima. Bilo je normalno i kod nas negde do 70 tih. Pokušavao sam da ne buljim u taj odbljesak. Nije fer!

Kasnije, u logoru pored reke Gorbijače ispostavilo  se da Boris Borisovič nije samo vodic. Bio nam je i otac i majka!

Kuvao je supu ili kako se tamo kaže uha. Uha je bistra  supa  od ribe, najčešće štuke i  grgeča, sa malo  divljeg luka i krompira; ništa ni nalik našim  gurmanskim čorbama, a opet ništa slađe nisam jeo. Kad god sam kasnije ponovo dolazio u Sibir tražio sam da jedem uhu. Naše metalne šolje je obavijao brezovom korom da nam ne bude vruća drška dok pijemo čaj.

Bez ikakvog kompleksa izvadio je svoj drveni ribolovacki štap. Drveni, bez ikakve savitljivosti. Na jednom  kraju bio je kotur sa namotanim najlonom debelim 1mm, a na drugom kraju strune gumeni valjak dužine 5,6 cm iz koje je virila trokraka udica velicine onih kuka o koje se vešaju svinje kad je svinjokolj po Srbiji. Potpuno miran objasnio mi je da se tako  love mladice po Sibiru. Gumeni valjak imitira miša i povlači se po površini.

Učio nas je kako se sprema sirova riba, kako se odbraniti od komaraca, kako se čiste štuke i vešaju na grane da ih suši vetar.

Kada sam ponovo prolazio ovim krajevima, pitao sam za Borisa. Čovek mi je samo kratko rekao da je Boris umro i da je bio bolestan još tada kada smo bili u ribolovu.

Borise Borisovuču, hvala ti sto si me učio kako se gleda u nebo nad Sibirom. To je ono nebo na kome nema ni jedan jedini trag koji  ostavljaju  mlazni avioni iza sebe. To je još jedino preostalo čisto nebo na ovome svetu .  

петак, 01. фебруар 2013.

Čekic, žice, polećemo


IGARKA mi je uvek bila samo usputna stanica, ali nikada se ne zaboravlja to što više liči na seosko dvorište nego na aerodrom.

Odmah po sletanju stiže vojni kamion. Staje uz avion, iskaču dva vojnika i počinju da izbacuju torbe iz aviona. One direktno lete u  tovarni prostor na kamionu. To je potrajalo.

Sibir 1996.
Dok čekam na pisti nalazim zanimaciju - MI 8, legendarni ruski helikopter. Narandžaste boje sa natpisom Aeroflot, onako ukočen liči na vetrenjaču. Mora da je ostavljen tu kao eksponat. Posmatram dva mehaničara koji rade nešto oko rotora. Jedan zateže žicu klještima, drugi lupa čekićem. Povremeno  nešto  isprobavaju, kao da li je sve zategnuto. Tamo gde je auspuh sve crno od čadji, a oko vrata rđa. Negde, na delovima koji pripadaju motoru, vidim i izolir traku. Gume na točkovima ispucale. Uglačan lim od upotrebe i sve je na njemu staro i izlizano. Baš zanimljiv prizor! Eto sutra treba da nastavim putovanje helikopterom i baš ću obratiti pažnju kakvim se letilicama danas voze po Sibiru.

Sutra na drugom kraju sela na betoniranoj pisti ja ulazim u helikopter. Pogodite koji? MI 8, baš onaj koji su juče doterali žicom i čekićem.

Letovi po Sibiru nikada nisu kraći od 2 sata, a leti se svim i svačim. Letilicama niko ne broji godine, niko ozbiljno ne zagleda detalje na njima, nema alkotesta za pilote. Ruska letačka škola poznaje dva najvažnija pravila: uvek punim gasom i dovoljno visoko. Bezbednosno uputstvo za putnike: bez dovoljno votke ne kreći na put.