Странице

среда, 27. фебруар 2013.

Vucija sudbina


Znate li kakvo je stvorenje vuk?

Evoluciom je postao savršeni predator. Izrazito socijalizovano biće. Živi u čoporu što podrazumeva višu intelegenciju. Njegovo  mesto u prirodi je da uklanja sve što nije zdravo, što je ostarilo i sto je prenamnoženo. On je čistač u prirodi. Ako njega nema povećava se recimo broj biljojeda, koji na duži period uništavaju vegetaciju.



Sve je to već priroda tako uklopila da svaka jedinka ima svoje mesto. Jedino kada se umeša čovek nastaju poremećaji, a on je opet deo te prirode pa hteo ne hteo zavisi od nje, pa čak i od vukova.

Ali ovde Vam predstavljam jednog drugog čoveka. To je onaj sa puškom željan da se domogne trofeja. Poznate su priče o večitom neprijateljstvu između čoveka i vuka. Iz tih priča su se rodile predrasude koje praćene ljudskom bahatošću istrebljuju vučiju populaciju u Srbiji.  

Postoji i horor deo ove priče! Ako ga ne može ubiti u prirodi, čovek će ga onda od te iste prirode oteti dok je još nemoćan i staviti iza rešetaka, vezati lancem. Punog srca sada može da stane pored kaveza i da gleda to stvorenje u oči. Čovek se brzo zasiti uživanja u tome što je opasnu zver bacio na kolena. Stane i razmislja kako  da zaradi.

Sada se po ko zna koji put pitam u kakvoj to zemlji živimo?

Dva mlada vuka trebalo je da se puste ispred lovaca na jednoj od čuvenih hajki po planinama Srbije. Na vreme smo ih spasili. Po mojim saznanjima ima ih još i svi su u okovima, lancima, ogradama.    

1 коментар:

  1. Putujem neki dan nešto kroz Bosnu. Išo iz Splita za Bg, pristali u sred noći kod neke bosanske kafane. Sendviči, šoranje, pljuge, protezanje nogu.
    Ja se probudio iz srenje teškog sna i odlebdim do ispred busa. Odjednom, hladnoća horora poče da mi se zavlači pod rukave i nogavice. Ispred mene ograđena parcela pored kafane. Bočno, na levo od kafane. Unutra jeleni polomljenih rogova. Vidim na keca samo jednog, dva. Priđem i čučnem ispred izmorenih životinja. Tek kroz ogradu vidim dalje, dublje još nekoliko njih. Svi uzdišu duboko. Svi drhte i svi u punoj pažnji - prema meni. Kako sam se približio ustuknuše. Iako bejah uplakan - ne verovaše mi. Osetio sam tešku, tešku muku i premor. Prezir prema nama ljudima. Izrovana trava, pokrivljeni stubovi žičane ograde, polomljeni rogovi, krvava čela i poderana im ramena.
    Okovane životinje pored tupe kafane što će ih servirati za malo skuplje pare. Nisu morne od borbe za život, nisu one očajni ljudi. Morne su od zatočenišva. Od oduzimanja im divljine. Njihov beskrajan svet je polomio i ograničio čovek. Tupo i hladno. Za porciju hrane. Pored zaboravljenog puta između dve posvađane zemlje. Savršeno mesto za smrt. Bogu iza leđa.

    Plakao sam sa njima svih petnaestak minuta autobuske pauze i vratio se u svoje first wold probleme. Tek tako. Evo ga i blog post na tu fensi temu smrti nekih tamo životinja. I polomljenih fensi rogova. Elegantno. Emotivno. Efikasno.

    ОдговориИзбриши