Странице

петак, 24. јануар 2014.

Trka sa prirodon

Trka Prezivljavanja - Grza 2013.

U nedelju, 26. januara, 2014. na RTS 1 u 18:25h

Kakve su vam šanse sa prirodom? Kako procenjujete svoje sposobnosti u okolnostima divljine? Da li biste pronašli hranu i vodu? Da li umete da zapalite vatru kresivom, da napravite sklonište od onoga što u prirodi nađete? 
Da li biste preživeli?

Nemanja - organizator
Na sva ova pitanja možete pronaći odgovor. Zato i postoji trka preživljavanja koja je ove godine održana na obroncima planine Južni Kučaj na teritoriji opštine Paraćin.

Učestvovalo je 200 takmičara podeljenih u tri 
kategorije: Kategorija -Opstanak gde je zadata distanca 60 km, kategorija - Avantura 35 km i kategorija - Porodica (dva i više članova) na dužini od 10 kilometara. Dozvoljeno je poneti nož, kresivo, pola litre vode, i odeća na sebi. Najstariji učesnik imao je 67 godina, a najmlađi 3.

Ivan - organizator
J. Memedović: “Ova trka je dragocena jer pruža 
mogućnost da u bezbednim uslovima svi koji to žele mogu izaći iz svoje granice konfora i testira svoje sposobnosti. Posle pređenog puta, spavanja u šumi, potrage za hranom i vodom, po povratku shvatimo koliko nam je malo potrebno ili naučimo da više  cenimo ono što imamo kod kuće. Najviše koristi svakako treba da imaju deca koja uz roditelje mogu na pravi, iskonski način doživeti prirodu”.




Pavlovici - jedni od ucesnika u kategoriji "porodica"


среда, 15. јануар 2014.

Karakondžule - repriza

U nedelju, 19. Januara, 2014. pogledajte priču iz istočne Srbije. Vlaški kraj je poznat po verovanjima u natprirodne sile.

"Karakondžule" je priča o mitskim bićima, verovanjima i folkloru ljudi iz Vlaškog kraja.


Teško je poverovati, ali neki ljudi tvrde da su ih videli. Njihove priče su po pravilu nejasne, mistične i nerazjašnjene. Karakondžule su po verovanjima stvorenja na granici jave i sna. Niskog su rasta, duge crne kose, dugih noktiju i natprirodne snage. Napadaju noću u "nekrštene dane", grebu , ujedaju, muče. Najvise od njih stradaju alkoholisani stariji muskarci. Ipak, niko još nije izgubio glavu od karakondžula.


Obišli smo sela u Negotinskoj Krajini zajedno sa našim vodičem Zlatimirom Pantićem, čovekom koji je godinama prikupljao neverovatne priče. Pričali smo sa ljudima, zalazili u mračne uglove...da se "smrzneš".






субота, 04. јануар 2014.

Katun ni na nebu ni na zemlji

U nedelju, 5. januara, 2014. pogledajte jos jednu premijeru

Na Durmitoru ljudi jos uvek izlaze na katune - preko letnjih meseci zajedno sa stokom borave van sela u
planini. Tamo se napasaju i cuvaju krave, koze i ovce, pravi se sir, skorup, saljevak...









Na katunima je i danas sve isto kao pre sto godina. Surova, ali prelepa priroda, cist vazduh, jednostavan nacin zivota, zdrava hrana, rad, hijerarhija, sloga, postovanje dece prema starima....Zato sam otisao da sa njima provedem nekoliko dana.

Deca Prirode

Uvek sam imao tu ideju da se prirodi treba vraćati i hteo sam da taj instinkt probudim kod gledalaca. Međutim, nekako sam i ja zaboravio da ako želimo čoveka da vratimo prirodi, onda treba da počnemo od najmlađih, od dece. Zato sam ovu emisiju njima i posvetio.
Iznenadio sam se kada sam se saznao  da je dokazano da nam deca “boluju” od nedostataka kontakta sa prirodom. Zamislite uopšte taj neverovatan termin "nedostatak prirode!?" Šta to  znači? Znači da deca  današnje generacije nisu dovoljno u prirodi, pa se kao rezultat među njima pojavljuju zabrinjavajući trendovi  kao što su gojaznost, poremećaj pažnje, nesigurnost, otuđenost, depresija.
Da li je moguće da nas je tehnologija toliko zarobila da smo zaboravili na našu iskonsku potrebu - kontakt sa prirodom?
Lično sam se uverio da naša deca u predškolskim ustanovama sede u pregrejanim vrtićima, jer je napolju hladno, blatnjavo i postoji mogucnost da se udare, poseku… E tada sam shvatio da o tome treba da napravim emisiju.  Otišao sam u zemlju koja ima potpuno drugaciji  pristup ovom pitanju, otišao sam u Norvešku.
Za mene i moj  tim to su ozbiljni troškovi, pa sam potražio pomoć Ambasade Norveške i obratio se drugim zainteresovanim sponzorima. Norveška Ambasada  nam je odmah odobrila sredstva za put, a dodatna sredstva ponudila je kompanija Imlek. I jedni i drugi  su prepoznali  temu koja može i te kako da bude korisna našem narodu.
Odmah sam znao gde ću naći pravi primer. Otišao sam kod junakinje jedne moje ranije emisije, a to je Tuva Torston. Tuva je sve, pa i mene, fascinirala svojim druženjem sa vukovima. Ranije nisam pominjao da se ona preselila iz grada u planinu, ne zbog vukova već da bi napravila park prirode posvećen deci.
Tuva Torston  vodi  ogroman  prirodnjački park – Langedrag. U parku su i divlje i domaće životinje. Deca uzrasta  od 6 do  14 godina dolaze organizovano i ostaju od 3 do 7 dana. Ne retko  dolaze u pratnji roditelja. Deca ustaju već oko pola 7 ujutu i prvo što urade pomuzu koze, pa hrane konje, izvode ih u šetnju, timare... Organizovano odlaze u šumu gde uče o preživljavanju u prirodi, drugi ceo dan i sami provedu u divljnini i snegu, i još mnogo toga… Boraveći tamo i sam sam dosta naučio.
Na drugom kraju Norveške u gradiću Stange posetio sam predškolsku ustanovu koja je smeštena na farmi. Pravilo ovog vrtića je da deca moraju dnevno ostati napolju minimum 6 sati. Potpuno je nevažno da li je sneg, kiša, vetar. Deca uzrasta 4-5 godina su već samostalna i za naše shvatanje isuviše hrabra i slobodna. Pitao sam vaspitačice šta kada neko dete padne ili dođe do povređivanja, šta vam kažu roditelji? Dobio sam odgvor koji ću pamtiti - rekla je da roditelji   to i traže! Kažu - samo neka se čeliče!
Na trećoj lokaci, u samom Oslu, postoji farma konja i jahački klub. Deca iz obližnje osnove škole dolaze na dvočasnovnu nastavu gde čiste štale, hrane životinje, izučavaju zemljiste. Ali  to nije samo radni  boravak u prirodi, posle u učionici dužni su da napišu sta su radili na farmi i da daju svoje objašnjenje. Za nastavnicu koja je uvela ovaj program najvažnije je da deca aktivno učestvuju i shvate pravila prirode koja nas okružuje.
Sva tri primera podržava vlada Norveške, a roditelji su prezadovoljni.
Boravak u prirodi u većoj meri treba da bude deo školksog programa. Rekreativne nastave treba da se vrate svojoj iskonskoj nameni, a to je boravak u prirodi! Trebaju nam ljudi koji će se umesto kladionica osmeliti da otvore parkove prirode, i vaspitače koji će decu umesto u igraonicu povesti na kampovanje.
Sa druge strane, i roditelji moraju aktivnije učestvovati. U Norveškoj sam našao jednu našu porodicu. Mihailo Đorđević živi na selu na samo sat vremena vožnje od Osla. On je lako i sa oduševljenjem prihvatio norveški recept vaspitavanja dece i to mi je dalo dodatnu nadu  da će posle moje emisije i roditelji u Srbiji shvatiti poruku: vreme je da deci pored novih mobilnih telefona i kompjutera date i svakodnevnu porciju prirode!